Kari Poter i MLETAČKA PRINCEZA / by Ringechpil

I

Minlyyy bogyyy čudyyy golemogyyy štyyy syy šćyšyyy po zamcyyy hogvorckyyy!

Svaky vide da se Hogvorc bjely jal’ se bjely od odjely Aciny il’ se bjely od stiropoly Eriny?

Nit’ se bjely od odjely Aciny niti pak od stiropoly Eriny, već se bjely od snjegy mađijsky: Hogvorc se za Juletajd sprema.

Svak u trku svak u huku, mažu se pomada i krema, Kermijona knjigu ostavila i štapićem ondulacju učinila, Fygza Čočang trajnu na se napečtla, Parvati i Padma šarene su halje naturile (kao kakve mlahđane neveste), riđa Đini đinđer-minđu orosila, Luna si punđu u čarapu nabila.

A muškadija se udesila gistro na ispraćaj kao da se deva: epolete lanci i manžetne, idu putem oka bistra – važniji su od ministra.

II

Srećna im srećna Juletajdovina, ljube se ljube kao da su rodbina, samo Kari ga u uglu nešto mrči, veselje žustro nije mu po volji: fygza Čočang prevara je ispala nož u leđa krvnički mu zabila, te sa Bugarima stamenima otišla u šipražje u gangbangžje.

Posle kiše pojavi se duga rekoše mu drugovi, al’ je Kari tuga tuga gde njega da ostavi?

Neutešan bješe Kari: „Ajm a madafakin starboj! Voldemora sam preživeo i ustima skrivalicu sam zgutavao; dementore rasterivao, a ona mi ga na suvo zavukla nožekanju u leđa zavrnula i otišla u šipražje u gangbažje.“

III

Smrčenome njemu tada priđe blizanac po imenu Vesli, ćivotić mu onda sitni pruži i stade Kariju da mu g’nudi: „Talac patnje ti si sada a nama je veština znana tajna zabranjena, moćna, sjaina al’ ne zato sa zlom što vojuje već što strašna dobra postvaruje.

Napitak jedan mi smo spravili, i Bekija Bekića Bone Sveukusne njime poškropili; na ti, Kari, uzmi jednu bonu uzmi bolje dve i Čočangova u zaborav pašće neš ti kunjat za njom kao pašče kad val srijeće duše ti obujmi a krvca ti junačka telesinom uzavri još ćeš ti s nama Juletajd slavit!“

IV

Tu uzima Kari bonu jednu Bekijevu (ukus ka da je auspuh od micubiši liza) i tu vidi Kermi što učini Kari i tu Kermi krenu da ga kori.

Na ukor joj odgovara Kari: „Man’ se priče glavo’ndulirana nego jedan pehar mi donesi usta mi se od ovoga sasušiše.

Al’ već vidim sjaj dalekih zvizda i kakav zmaj ko da ide k meni, i val mi sriće dušu obuzima, i krvca mi telesinom kola još ću Juletajd, braćo, proslaviti s vama!

Evo Kermi, pehar nosi, daj ga vamo: #aguamenti #aguamenti, žeđi vatre sad se gase ostao je samo dim baš se dobro provodim Čočangovu ne vidim ali vidim vidim vidim avaj vidim li je vidim
vidim gde Bugarinu Krumu prsa masna mrsi, moram, bože, bonu jošte jednu zgutat, i međ zvizde se izmestim, na Čočangovu zaboravim.“

To izusti, pa bonicu niz gušicu pusti (što vladike roleksa ukusa imaše) „U jeeee, brale, eto me na zmaju ko mađarskog rogorepog d’jašem, val za valom srića mene topi: feniksovim plamom počinjem da sjajim!”

V

„Daj još jednu! daj još jednu! i još jednu i još jednu i još jednu; Osećam da skrivalicu gonim, dijamancku, sam, kroz polja pusta vruć vetar i beskrajna prostranstva, a muke ne postoje više, ni sram ni beda ni samoća, al’ skrivalica hoću da sam, dijamancka, lelujava, hitra: da sem leta ne postoji ništa.“

Ču ga Kermi da to priča, ču i krenu da ga kara: „Nemoj, Kari, tako ti Nevesinja, uvenuću t’ja od brige sinja; već se spuštaj, dođi k sebi, pa se u oro veštičije ’fati, ev’ ga Kemiš – pipirevku došo svirati.“

„Šut bona glavo’ndulirana! Ka’sam kaza’ jednu i još jednu biće jedna i još jedna
i još jedna i još jedna #aguamenti #aguamenti, nek’ ide sve niz grlo ovo žeđno, neka ide kacam kaza’, letim sada sve više i više, i plamom fen’ksa sjaktim sada jače, o kako li žeže žeže žeže #aguamenti #aguamenti #aguamenti žestoko me žeže žeže žeže #aguamenti #aguamenti, gas’te ovu vatru, vodopadi, vodoskoci hiljadu fontana, sručite ih svja sada na mene, #aguamenti, Kermi moja mila glavo’ndulirana, gasi ovaj požar, gasi il’ ću ti se ja ugasit jadan.“

VI

U nemili fras nam Kari pade, obujmi ga vrućca strašna cijelog, da se skuplja ceo Hogvorc stade oko njegovog tjelesa vrjelog.

„Hitno hitnoj hitajte“, dade nalog Dambdy, „te Nadu mi nađite: znade ona šta nam treba činiti, kad osopu zadesi ovaj udes strašni.“

A vi oko njega što kruga napraviste, hitro svoju štapčad isucite i mlazevima vodnim ga ispolivajte: dijamanckim tušem tim ga oblivajte dok nam se iz hitne ne doveze Nada.“

Sovom brza iz hitne depeša stiže, od zamenice Nade rukom napisana. Beznadna poruka tu piše:
„U Mletke nam se odmetnula Nada!“

Melemima sebe blagopomazavši i od zračenija štetnijeg sebe zaštitivši, o Ferijama ona u Dubrovnik ode da tijelo svoje suncetu izloži, tijena mrka na sebe nabaci i hidrotrozmajevlje moćno svoje što vode ’mesto vatre bljuvati znade vazduhom Jadrana napoji.

Tu je vide vrsni dužd od Mletaka, đe se sunča i zmajevlje silno svoje ajkulama rani.

Tu je vide pa je poče molit: „Silno li je trozmajljevlje vaše! Strašna kob mi Veneciju zadesila, taj dragulj zapadna Jadrana, od silnih turista i njihova sranja presahla mi Venecija mila: strašno zjape sad kanali prazni.

A vi: moćny ste jaky ste svojy ste, te vam i iskam i ko boga vas molim, po’itajte sa mnom amo pomozite meni jadnom zmajevljem mi Veneciju hidrirajte i plovnom je ponovo učinite, a ja ću vas krasnom titulom darivat: u mletačku princezu ću vas izvoleti vas, velespasiteljicu moju, proizvesti.“

Završava depešu zamenica Nade: „Strašno mi je žao dragi Dambdy, al’ na ponudu dužda pristala je Nada: postala je mletačkom princezom,
ne može vam sad u Hogvorc doći, Karijevo zdravlje vaspostavit.“

Kriče kermi vriskom sablasnom: „Kuku meni crnoj štreberici, kuku tebi Kari, alavome, a što me ne posluša jado, kad te žučno karah jado, lomni napaćeni nezasiti jado jado jado.

VII

Čupe Kermi kose svoje, kose svoje ondulirane, crne čup’ih Kermi i za Karijem vene, dok ga druzi vrli i nas’nici vrsni iz štapčadi svojih redom hidriraju.

Priđe Dambdy Kermi ucveljenoj, njozi priđe, pa joj reče: „Ostavi se curo suzoronjenja, jer odviše si za to djeva prepametna, već se lati metle svoje brzoletne i zajedno sa Vevvykom Danny put Venecije otiđite i Nadu mi nađite.“

Uzjahale metle Kermika i Danika uzjahale, Trztom prolećele, kahkhvfe i džinsa tamo pazarile, pa za Ven’cju puta produžile.

Doletoše onda obe na dičnu prestonicu od Mletaka, pa kad vide silno njeno belo svodovlje i stublje kak’ se diže nad plavetne venecijske skute, brižno šanu Kermi stamenome zdanju: „Hoćemo li spasit Karija, il’ će da istrune, ko što su u zamrzivaču istrulele Ristanine svinjske bute, Santa Maria della Salute?

VIII

Kad na duždevu palatu dođoše, u dvore ih primi besna gnjevna Nada, bjesna ljuta ko kulenje bačko: „Znam da drugu vašem hitna pomoć treba, drag mi’j Dambdy i njegovi đaci, al’ mi preča sudba trozmajevlja moga, te ove republike Mletaka, republike, koje sam princeza.

O, proklet neka je, što ih u pogan smradnu uvali grozni Balensij-aga gadni!

Kad me dužd mletački iz Dubrovnika pokupi, i pred presahlu Veneciju postavi, žal mi beše tog prizora mučnog, pa pustih čeljad moju zmajeve da se daju da se troše, vodom iz utroblja svojeg da poliju, suhe rake od kanala da umiju, Veneciju da hidriraju.

Tu dužd pravi žentlmon ispa’, i obećanje meni dato on ispuni,
i mletačkom princezom on mene učini.

I baš kad počeh blagodeti nameštenja toga uživati, kob me zadesi, strašna, mračna, crna.

Tada bejah kod visoke prijateljice svoje što dvor velelepni u Betču ona ima, i dok pričasmo o ugodnostima postelje versače ja poslah umorno trozmajljevlje moje, da se okrepi i napoji na ladno Dunavo, gde ih tako slabe ugleda Mletaka dušmanin krvni, kukavični od Stambola aga e aga aga nečovečni Balensij-aga, pa na jednog zmaja mrežu navuče, i u Stambol ga u roblje odnese.

O, gnjevna li ja bejah tada!“

IX

Potresnu nastavila povjest svoju Nada: „Brzo uzeh dvozmajljevlje što preosta, pa na Stambol bez milosti krenuh, pred kapije Balensij-agi.

Pod’o beše aga lukavagi, pa moćnom kuglom zmajospičilicom spiči krilo zmajčeta mi, mrežu mu navuče, u roblje ga odnese, da sa prvim zmaj0m zajedno stambolske žive zmaj-fontane čine,
za pir i diku da mu budu pred vezirima groznim, čuvarima strašnim haremskim i fygzama što štite.

O, gnjevna li sam ja sada!

Dok zmajeve svoje k sebi ne vratim ništa drugo meni preče biti neće, može cijeli svijet u važinj mračni majčin, što mene se tiče: i sestra što zimskim kejom u dopičnjaku hodi – nek promrzne! i fajter što ništa haso nije a deset sati supstanca ga vozi – nek presahne!“

I kad Nada reši da ih napusti, tugovanju svome da se vrati, Kermi tada brzo izusti: „Jesu meni kose ondulirane, ondulirane, kamo klisurine, ali knjigu mnogu pročitala ja sam pročitala, pročitala, pa u jednoj doznala za aginu kobnu kuglu, kuglu zmajospičilicu.

Od istoga matr’ijala kamena dragog – predragog, kamena retkog – preretkog, sočinjene bejahu kugla zmajospičilica i dragulj krune indijske princeze, davno izgubljene, nikad nenađene, koja zvaše se Bandtpkynkynjakynjakynya Univishepaskaya.

Dvije su stvari od jedne tvari napravljene,
napravljene pa rastavljene, i jedna drugu razništiti mora, jer obije zajedno postojati ne mogu.

Uzmi, Nado, šalji svoje čpijune i agente jer vi, Nado, vi ste, Nado, mletačka princeza, i veze su vaše jake, i pogledi vaši su daleki, i dohvati vaši su široki, pa šiljite čpijune i agente, da indijsku princezu izgubljenu pronađemo, i zmaj0ve vama spasimo, a vi nama sadruga nam zlosretnog nam nesretnog nam Karija.

X

I ne prođe mnogo vremena, kad umnim snagama zajedničkim provališe da je izgubljena indiska princeza Bandtpkynkynjakynjakynya u Hogvorcu bila znana ki Jadnyca Malena, i da sada u Moštanici Maloj življaše, Čika Zokiju smerna hanuma mu beše, meze mu prinosiše, papke mu zapiraše, njivu mu pleviše, kokoš mu raniše, a u kafani njegovoj, Frodou veštinom svojom mu ugađaše.

No ne beše Bandtpkynkynjakynjakynya oduvek ta Malena Jadnyca: kraljevstvo bi cijelo naslijedila
da joj se kejter-sestra kalaštura u život ne posra, te mađiju joj baci od koje ova zaboravi kog je roda i poroda, pa po svijetu se potuca i u Malenu se Jadnicu pretvori, a od stare slave osta samo kruna i u njoj dragulj jedan moćni što kuglu zmajospičilicu razništiti može.

I ne prođe mnogo vremena kad Kermika i Danika put Moštanice Male odletoše da Bandtpkynkynjakynjakynyu za borbu svoju pridobiju, a kad u Moštanicu Malu doletoše , zatekoše Bandtpkynkynjakynjakynyu da drumove mal’omoštaničke ore.

„More Bandby ne ori drumove!“ „More Dančy ne gaz mi oranja! i vi’š drumove da ja ič i ne orem, već svijež asfalt što se puši poravnavam, to je Čika Zoki meni naložio, prilaz kafanice skromne naše trošne mal’moštaničke d’asfaltiram ne bi l’ kakav namernik umorni lakše njozi prišo, ne bi li mu Čika Zoki kulenja i sirenja prodo, i mene mu bonu podo.“

Podgovara dalje Vevva Dannyka: „More Bandby ne ori drumove, nijesi ti ni oračica ni čistačica ni podavačica ni krčmarka-klozetarka, već si jedna indiska princeza
Bandtpkynkynjakynjakynya Univishepaskaya!

Ne, ti nisi betonjarka pa da mešaš asfalte već princeza – da vladaš preda se.“

Kad Bandbika ču za to izgubljeno naslijeđe svoje, dramatična muzika krenu i dramatično Bandtpika pogleda u Kermi, i Kermi u Bandtpiku isto dramatično tako, i ponovo Banbika u Kermi i Kremi u Banbigu ponovo i Kermi u Veviku i Čika Zoki u Banbiku i Banbika u nj i nj u lj i lj u Veviku i Kermi ponovo u Banbigu, a pogleda i u Čika Zokiju i on u Veviku i u Bambiq, i tako svako svakog gleđaše a dramatična muzika iđaše.

Tad uzimlje Bandbika asfalt-ralo i volove, pa ih baci niz strme padine pa izvadi krunu svoju iz budžaka pa Čika Zokiju pokaza srednjaka: „Tebi više neću biti ni oračca ni čistačca ni podavačca ni krčmarka-klozetarka sad sam jedna indiska princeza Bandtpkynkynjakynjakynya Univishepaskaya, više nisam betonjarka da mešam asfalte
već princeza – da vladam preda se.“

Zahvalna što ju na naslijeđe njeno zaboravljeno podsjetiše, pristade Bandbika da na molbu Kermikinu i Vevykinu odgovori, da zajedno uz Nadu i mletačku flotilu njenu u pohod na Stambol odu.

XI

Niki se ne ozari toliko, ni Sima Desku ni Desko Malini, ko ka’ nada kad Bandbiku viđe i na njemu krune dragulj žarki.

I krenuše tako one, Kermika, Vevvyka, Bandbyga i Nada pred kapije Stambola grada, Balensij-agi račune da naplate i zmajevlje oslobde.

Kratkog veka borba beše ova, jer razništi luča krune Bandbykine kuglu podlu zmajospičilicu na tisuću pracelina, te svo se zmajevlje Nadino oslobođeno namah vinu u visinu: od Stambola rusvaj vodom načiniše, potpuno ga poplaviše, a Nada i Kermika skvašenoga Balensij-agu u okove turiše.

Slave sada pobedu svi,
ljubu se ljubu kao rod rođeni, Vevvyka mitraljeza šaržer isprazni, a samo Bandby ga u uglu nešto mrči, veselje žustro nije mu po volji: „Džaba meni zvanje indiske princeze, kada Čika Zoki nije pokraj mene; suviše sam grub ja prema njemu bio, srednjakom kada sam mu otpozdravio; nisam njemu ja čistačca i peračca samo, već i ljubljena ljuba ljubena što sa njime postelje strasne deli i redovne prostate masaže s u duši miljem poduzima.

Evo tebi Nado kruna ova, budi ti princeza i mletačka i indiska sada a ja ću u Moštanicu Malu, mlada, al’ sa sobom nosim ovog skvašenoga Balensij-agu, gada.

Nek on mesto mene malo ore drumove meša asfalte Froda dočekuje skliske eliksire za prostate masažu proba i ispituje, dok se strasne veze moje š Čik’Zokijem ne vaspostave.“

XII

I slavlje bi žustro mletačko tri dana cijela potrajalo, da u sred lajne stiha karaoke ne uskriknu Kermionka: „Ajme jadna, ka’ da sam života cijela
ondulirana bila, ja na Karija skroz zaboravila!

Dok se mi šampanjem polivamo i škampima prežderavamo, on izgara u plamenu vrućice – bori se za život minli!

Po’itajmo, Nado, sada, hitno, put Hogvorca, Nado, sada, hitro!“

U Hogvorcu sve utihnulo, žalosti se sjena tmurna nadvila, dok se Kari tijela presahla po glačanome podu previja. Jedino iz sjene sliterinske hulje sve nemim osmehom očiju gledaju, nasuho ruke svoje zlurado trljaju, čekaju da kari premine i dobru vest da zlomu pronesu gospodaru svomu.

Nu eto njih: tri gracije naše, Kermi, Vevvy i princeza Nada, svaka na po jednom hidrozmaju, doleću i na Hogvorc sleću, iz čeljusti na Karija bljuju vode bistre, vode studene: ne jedne, već tri Nijagare obliše ga slapovi.

Okrepljeni i hidriran, polagano vozdiže se Kari, evo sad na nogama stoji kao da se nikad ništa dogodilo nije.

Z’izvinjenje moli sada Kari: „Izvini dušo izvini, što sam tvoje kose ondulirane hulio,
a ti ceo Stambol izvrnula da bi meni spasa donjela: izvini dušo izvini.“

„Što je bilo bilo je da se kaješ kasno je, u višnje visine da se vine željna ti je bila slavoljubna guzca vazda, al’ mest’ uspenja i više visine ti dotače dno sunovrata pada, a da te nismo spasle Vevvka ja i Nada smežuran i skvrčen osto bi ti sada, ja idem jer mi se piju džin i limunada.“

KRAJ

Podelite
  • 113
    Shares